san

Sedimo jedno vece u nekarekteristicnom drustvu. moj prijatelj i ja. to lici na uobicajeni gethering ljudi koji su bliski. nista se ne desava osim price smeha i blejanja. mozda cak i promenimo po koji kanal, poslusamo po koju pesmu, sve sa zanimljivim i duhovitim opaskama, pricama iz zivota.... idila, onako kako ja zamisljam prijateljstvo. jedino sto nista nije tako. kao da bi trebalo, ali nije. ustvari mi sedimo, atmosfera je zategnuta i nesto 'lebdi u vazduhu'. obaska sto je dosadno posto cutimo dugo vremena bez negok pozitivnog vibea.

u toj i takvoj atmosferi moj prijatelj mi obelodanjuje da sam ja obicni lazov!!!

sokiran posto svakako za sebe ne mislim da sam lazov a narocito da drugi misle ili cak znaju da sam ja lazov .... pitam ga sto bre.

he then not so calmly proceeds to tell a story of no less then great simbolic importance. ja sam ispricao milici stefancic (ustvari zakljucujemo da je hteo da kaze milici mesterovic) kako on, moj prijatelj, koristi tecni puder, klinikov naravno, da se namaze ispod ociju. genijalno! zamisljam svog prijatelja koji se maze ispod ociju, potpuno moguce. a osobe kojima sam ja to ispricao, su toliko opskurni u mom zivotu, da je verovatno da ih on i ne poznaje. a vece pre toga nam je u posetio bio momak sa crnim podocnjacima.

........

smorio sam se. ovo ni malo nije zanimljiva prica a pri tome mi je ispricana na suv nacin. jos sa zeljom a bude nesto. cista pretenzija i sranje.

.........

ipak scena da pred ogledalom veselog doma, pre odlaska na basket, moj prijatelj zakljucan u kupatilo, nanosi sloj po tanki sloj klinikovog tecnog pudera je potpuno priceless. a dare i say mu i odgovara.